|
Одбор
за
Јасеновац
Светог
Архијеријског
Синода
Српске
Православне
Цркве
Српска Православна
Црквена
Општина
Берлин
| |
кликни за већи
приказ |
Манастир
Богородице Ратачке, на полуострву Ратац ( или некада Ротац) између Бара и
Сутомора, истина, не припада барској већ сутоморској црквеној општини, мада
су обије саставни дио Барског Архијерејског намјесништва . Због његовог
духовног и историског значаја за читав овај крај, па и шире, до Паштровића,
нисмо могли да га овдје не поменемо. По неким подацима у манастиру Ратцу је
једно вријеме било чак и сједиште православне Митрополије
црногорско-приморске.
|
кликни за већи
приказ |
"Краљ
Милутин српски и матер му Јелена сазидају цркву и манастир године 1310, и
упуште му многа села и многе земље у нахији барској и у опћини паштровској,
како изговара повеља , дана у Неродиму граду, што није чисто допирало до М.
Болице, которскога повјесника, који о Роцу неизвјесно пише."
Задњи игуман,
крајем петнаестог вијека, био му је
"
Серафин Поповић, Паштровић, посник, проповједник и жарки родољуб",
када су
Млечани, топовима с галија порушили манастир (Стефан Митров Љубиша,
приповјест
- "Скочиђевојка").
"Онако
оборен и порушен, зјао је педесет година. Пошто Турци отму Млечићима Бар и
Скадар (1468) неки побожни фратри Мале браће покрију га и у цркви понове
божју службу. Након сто и педесет година опет га развале Турци Бушатлије од
Црнојевића племена, пошто фратре проћерају".
|
кликни за већи
приказ |
Руски конзул у
Скадру у другој половини деветнаестог вијека, Иван С. Јастребов, такође
доказује да је тај барски веома значајан стари манастир био православни.
Савремени подаци дају за право Јастребову, освјетљавајући сложене околности
које су стварале посебну ситуацију у том прелазном појасу од Истока ка
Западу. Зна се да су односи међу источним монасима околних православних
манастира и бенедиктанцима били врло блиски, да су им идеали били скоро
сасвим исти, да су истовремено боравили у манастиру Ратцу и да су се
вјерници узајамно посјећивали на богослужењима и учествовали у литијама или
процесијама ка једној или другој манастирској цркви све док аустриске власти
1895.г. нијесу, наводно због опасности од рушења, забраниле православцима да
користе цркву, јер не дају да се
"у
старине дира,"
а за нову цркву се
"не
може одијелити ни педаљ земље".
|
кликни за већи
приказ |
Иначе, ово је,
својевремено, био највећи манастир у србском приморју и највећа од свих 40
задужбина краља Милутина. Срушен је 1468.г. топовима са млетачких галија, а
докусурен 1571.г. турским заузимањем Бара. Данашњи остаци су само остаци
крипте највеће манастирске цркве.
До прије пет година унутар олтарског дијела (који је сада закатанчен и
узурпиран од стране римокатолика) постојао је
ћирилични натпис на каменој плочи, која је разбијена неколико дана након
првог обновљеног литургијског сабрања православних на манастирским темељима,
што је наставак средњовјековне прозелитске праксе на овим просторима, јер је
таквих случајева уклањања ћириличних натписа са православних цркава и
манастира било и раније. |
| |
|
|
